Major Robert Samerfold se nije ničega plašio, pa tako ni nebeskih pojava. Znao je da prkosi pljuskovima, da prosto izaziva munje i da ismeva gromove. Tvrdio je da to nisu Božje pojave, već da tako Satana iskušava ljude.
Šta god da je bilo nije moglo da prođe bez posledica. Hrabri oficir Samerfold je u Flandriji 1918. godine bio ranjen od udara groma: bio je zbačen sa konja, posle čega mu je donji deo tela ostao paralizovan. Pošto se zbog zdravstvenog stanja demobilisao, major je otputovao u Vankuver i uporno se posvetio rehabilitaciji. Mada u to lekari nisu mogli da poveruju, on je uspeo da prohoda. Čim mu je bilo malo bolje počeo je da se bavi ribolovom. Sa još trojicom ribolovaca nalazio se, 1924. godine, pored reke, čekajući da prođe oluja. Grom je udario u drvo pod kojim je sedeo zlosrećni major i desna strana njegovog tela bila je paralizovana.
Kada je kroz nekoliko godina došao sebi, počeo je da šeta po vankuverskom parku, gde je u leto 1930. godine opet bio pogođen gromom, a posledica je bila potpuna paraliza. Svedoci tvrde da je vreme bilo sparno, ali lepo i da je to bio jedini grom tog dana. Od posledica tog poslednjeg, fatalnog udara, major je preminuo. Ali kao da osvetoljubivom gromu to nije bilo dovoljno. U junu 1934. godine, nad Vankuverom je besnela oluja. Grom je udario u jedan od grobova i razbio spomenik. U pravu ste, grom je pogodio mesto gde je bio sahranjen onaj neustrašivi i prkosni major…
Šta god da grom jeste, ne valja ga izazivati!
„Smilova se dragi Bog, u svojoj velikoj dobroti prema čovečanstvu, da dozvoli ljudima da otkriju načine kako da zaštite svoje domove od divljanja munje i groma…“
Bendžamin Franklin, Deklaracija Akademije nauka SAD, 1753. godine.
BOG JE UČINIO SVOJE, SAD VI TREBA DA URADITE OSTALO!
